Imaginacija i podučavanje

„Tako sam jednom, kad mi je to trebalo, izmislio i „slobodne duhove“, kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom „Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slobodnih duhova“ nema, i nije ih bilo – ali, kao što sam rekao, oni su mi tad bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri poznanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i smeha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni – bili su mi potrebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi takvi slobodni duhovi mogli jednog dana postojati, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim sinovima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pustinjačka fantasmagorija: ja bih vole da najmanje sumnjam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?“
Ova Ničeova opaska da jedan čitav program, naučni i obrazovni, zapravo leži na fantazmagoriji, koja je opet u kontri naspram svih drugih fantazmagorija, to jest pustinjačka u potpunosti, postavlja pitanje da li je za svaki program najpre potrebno izmisliti, izmaštati, mladiće i devojke. Možda i nije moguće ne izmisliti ih? A samo je pitanje da li je fantazmagorija pustinjačka ili nije. Svaki pokušaj da se nekom nešto predstavi zapravo je izmišljanje tog nekog jer on nastaje u našem pokušavanju. On nije za nas stvaran i dat već neko ko je rezultat pokušaja i pogreške. Zamislimo da ne uspemo u tome da nekog nešto poučimo - rezultat naših napora je naprosto prazan skup - odgovor na pitanje koga smo to mipoučavali morao bi da bude: nikoga.