Imaginacija i podučavanje

„Tako sam jednom, kad mi je to trebalo, izmislio i „slobodne duhove“, kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom „Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slobodnih duhova“ nema, i nije ih bilo – ali, kao što sam rekao, oni su mi tad bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri poznanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i smeha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni – bili su mi potrebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi takvi slobodni duhovi mogli jednog dana postojati, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim sinovima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pustinjačka fantasmagorija: ja bih vole da najmanje sumnjam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?“
Ova Ničeova opaska da jedan čitav program, naučni i obrazovni, zapravo leži na fantazmagoriji, koja je opet u kontri naspram svih drugih fantazmagorija, to jest pustinjačka u potpunosti, postavlja pitanje da li je za svaki program najpre potrebno izmisliti, izmaštati, mladiće i devojke. Možda i nije moguće ne izmisliti ih? A samo je pitanje da li je fantazmagorija pustinjačka ili nije. Svaki pokušaj da se nekom nešto predstavi zapravo je izmišljanje tog nekog jer on nastaje u našem pokušavanju. On nije za nas stvaran i dat već neko ko je rezultat pokušaja i pogreške. Zamislimo da ne uspemo u tome da nekog nešto poučimo - rezultat naših napora je naprosto prazan skup - odgovor na pitanje koga smo to mipoučavali morao bi da bude: nikoga.

Umetnost je vrsta rada

Estetik treba spasti iz geta umetnosti, iz holova akademija, izvući je izvan biblioteka. Nije li to bio i ostao san istorijske avangarde. Estetiku postaviti u centar Života. Lep život – ideal. Koliko je to pogrešno. Estetika je jedino moguća u getu umetnosti, u podeli rada koja je zaboravila na podelu, koja je sebe promovisala u nezavisnu duhovnu delatnost. Bezinteresno dopadanje je formula koja treba da dopadanju ukine proizvoljnost. Umetnost je samo posebna vrsta rada, to nije njena mana, to je njena nada. Njena loša kob je ideologija apsolutnih vrednosti koje ona zastupa. Na paradoksalan i neočekivan način naše doba potvrđuje ono što neće da glasno izgovori. Da umetnost nije neka vrsta rada zar bi bile moguće kreativne industrije. Da umetnost nije rad zar bi bila potrebna klasnom društvu, da umetnost nije rad zar bi bilo moguće da njena autoreferentnost postane marketing sam.

KO je učitelj?

Hajde da postavimo ovakvo pitanje: ko je učitelj? To je ona osoba koja u jednom određenom trenutku ima isključivo pravo da tumači, objašnjava. Zašto? Zato što se veruje da on zna više od onih kojima treba nešto da tumači. Ali nije li to jedna neutemeljena predpostavka, kako se ona može proveriti i kako možemo biti sigurnu da je učitelj stvarno onaj koji zna više i koji uopšte zna. Možda je to samo poza. Možda on sam nije imao dobrog učitelja a ovaj opet nije imao dobrog učitelja... i tako ad infinitum. Ovu regresiju mi presecamo jednastvnom autoritarnom kretnjom u kojoj postavljamo nekog na mesto hijerhijski više od učenika, struktuiramo jednu grupu nejednakih.
Dakle, učitelj ima privilegiju u odnosu na sve druge, on jedini može da prosuđuje kad je nešto dobro naučeno i kad je nešto dobro pročitano. Jer on jedini može da ispravno govori o onome što treba naučiti.
Učitelj je samopostavljeni autoritet: on i pita i odgovara, on završava i procenjuje, on zaparavo objašnjava. Daje objašnjenje. Ali u isto vreme on je taj koji kaže da je objašnejnje potrebno i koje je objašnjenje pravo odnosno ispravno. Učitelju su potrebni neznanje i neznalice samo zato da bi on bio znalac da bi govorio u ime Znanja.

Ilegalni Univerziteti: nekoliko teza

ključna ideja: jednakost

PRINCIPI

Naučiti a ne biti doktrinaran (iza svakog učenja je neko odučavanje)
1.1. Uvek se situirati u nekom međuprostoru ,mestu između diskursa a nikad se ne zalagati ni za jedan, nikad se ne smestiti unutar jednog diskursa.
Podučavati a ne biti autoritaran.
2.1. Reaktivirati konceptualne naslage istorije i propitati potrebe zajednice, dekonstruisati prevare gospodarenja.
Odreći se nadmoći koja proističe iz pripadnosti grupi odabranih.
3.1. Ne zaboraviti ironizirati upravljanje sobom unutar grupe.
Ne tržiti mesto u prostoru znanja, već mesto susreta kao događaja.
4.1. Susret je događaj kad se susreću ljudi koji se inače ne sreću.

PREDPOSTAVKE

UČENIK/ILEGALNOST
Učenik je onaj koji svojom radoznalošću stupa izvan ZAKONA, van sile autoriteta koja bi ga upostavila kroz čistu negaciju.
UČITELJ/NEZNANJE
Ovako shvaćeni antigospodar je onaj koji nam pomaže da geneološki rasklopimo mesta moći znanja.
ZAJEDNICA JEDNAKIH/TRAŽENJE
Zajdenica jednakih je čist odnos bez upravljanja, horizontalna veza bez hijerarhije, zajedničko učestvovanje bez dominacije gospodara.
NAPOMENA: Ako bi zajednica jednakih bila ostvarljiva u nekom kontinuitetu ne bi više bilo međuprostora diskursa, reaktiviranja naslaga i dekonstrukcije. Odnosno kontinuirano postojanje zajednice bi ukinulo I.U.
NAPOMENA: Ali ovakav kontinum je zabluda komunitarističkog koncepta. Moguća kritika komunističkog koncepta je da jednakost nije kontinum već insistiranje na objavi jedakosti, dakle, na momentu koji se uvek postavlja u neku trasu naspram nejednakosti. Zato zajednica jednakih kao TRAŽENJE.

VASPITAVANJE NADE

«Stvar je u tome da se poučimo nadanju», reći će Bloh. Vaspitavanje nade je korak ka pedagogiji promena. Odgajanju Revolucije. Da li je moguće vaspitavti nadu? Da li je moguće proizvesti takvo mišljenje pedagogije (kontra pedagogiju) koje će blokirati skrivene strategije moći u samim vaspitnim praksama i istovremeno otvoriti prostor za nadu i realizaciju utopijskih projekata radikalnih promena. Upravo o tome govori projekat "Ilegalni univerziteti".
Zaći s onu stranu znanja kao moći. Odreći se represivnog. Biti van Zakona kao sile koja deli i postavlja granice.