Jedan od ciljeva revolucionarne kritičke pedagogije jeste da razvija nadu i mogućnosti kroz kreiranje ''kritičke subjektivnosti''. Kritička subjektivnost proizlazi iz praktičkog, čulnog delovanja unutar društvenih formacija koje više podstiču nego što ograničavaju ljudske kapacitete. Tako kritička pedagogija odražava umnožavanje i kreativnost samog ljudskog delovanja: identifikaciju zajedničkih iskustava i interesovanja; razmrsivanje konaca koji spajaju društveni proces sa individualnim iskustvom; stvaranje skrivenih strana svakodnevice transparentnim; priznavanje zajedničkih klasnih interesa; uklanjanje prepereka koja razdvajaju praktičko delovanje od teoretske refleksije; promenu sveta menjanjem prirode delatnika, i menjanjem prirode delatnika promenom društvenih odnosa u kojima se formira individualni i kolektivni subjektivitiet. Takva revolucionarna kritička pedagogija pokušava da načini podelu rada koja se poklapa sa slobodom izbora savakog pojedinca i društvom slobodnih proizvođača. Na prvi pogled se ovo može činiti bajkovitim poimanjem u kojem se postavlja radikalno eshatološka i neuporedivo ‘’druga’’ krajnost za društvo kakvim ga poznajemo. Ovo još uvek nije plan već moguća utopijska vizija koja ne pruža samo pravac u neskupljanju aparature buržoaske iluzije već i u unošenju raznolikosti u teoretski pravac kritičkog edukatora tako da se mogu pokrenuti nova pitanja zajedno sa novim perspektivama kroz koje se one razvijaju. Tako da je važniji naglasak na postavljanju novih pitanja nego na pružanju planova za društvenu promenu. Istorijske promene u proizvodnim snagama su dosegle tačku gde se nalaze fundamentalne potrebe ljudi – ali postojeći društveni odnosi proizvodnje to sprečavaju jer logika pristupa ‘’potrebi’’ je ‘’profit’’ baziran na vrednosti ljudskog rada za kapital.
Dakle, kritička revolucionarna pedagogija bavi se raspravama da, ukoliko nema prateće klasne borbe, kritičku pedagogiju ometa efekat praksioloških promena (promene u društvenim odnosima). Revolucionarna kritička pedagogija podržava totalizirajuću refleksiju kroz istorijsko-praktičku konstituciju sveta, našu ideološku formaciju unutar njega, i reprodukciju svakodnevne prakse. Kapitalistička društva teže reproduciranju i kreiranju što više viška vrednosti. Jezgro kapitalizma tako može da se razotkrije kroz istraživanje proturečnosti prirode upotrebne vrednosti radne snage i njene vrednosti u razmeni.
Peter McLaren
