Revolucionarna pedagogija

Jedan od ciljeva revolucionarne kritičke pedagogije jeste da razvija nadu i mogućnosti kroz kreiranje ''kritičke subjektivnosti''. Kritička subjektivnost proizlazi iz praktičkog, čulnog delovanja unutar društvenih formacija koje više podstiču nego što ograničavaju ljudske kapacitete. Tako kritička pedagogija odražava umnožavanje i kreativnost samog ljudskog delovanja: identifikaciju zajedničkih iskustava i interesovanja; razmrsivanje konaca koji spajaju društveni proces sa individualnim iskustvom; stvaranje skrivene očiglednosti svakodnevice transparentnom; priznavanje zajedničkih klasnih interesa; uklanjanje vrata koja razdvajaju praktičko delovanje od teoretske refleksije; promenu sveta menjanjem nečije prirode, i menjanjem nečije prirode promenom društvenih odnosa u kojima se formira individualni i kolektivni subjektivitiet. Tako revolucionarna kritička pedagogija pokušava da načini podelu rada koja se poklapa sa slobodom poziva savakog pojedinca i društvom slobodnih proizvođača. Na prvi pogled se ovo može činiti bajkovitim poimanjem u kojem se postavlja radikalno eshatološka i neuporedivo ‘’druga’’ krajnost za društvo kakvim ga poznajemo. Ovo još uvek nije plan već moguća utopijska vizija koja ne pruža samo pravac u neskupljanju aparature buržoaske iluzije već i u unošenju raznolikosti u teoretski pravac kritičkog edukatora tako da se mogu pokrenuti nova pitanja zajedno sa novim perspektivama kroz koje se one razvijaju. Tako da je važniji naglasak na postavljanju novih pitanja nego na pružanju planova za društvenu promenu. Istorijske promene u proizvodnim snagama su dosegle tačku gde se nalaze fundamentalne potrebe ljudi – ali postojeći društveni odnosi proizvodnje to sprečavaju jer logika pristupa ‘’potrebi’’ je ‘’profit’’ baziran na vrednosti ljudskog rada za kapital. Dakle, kritička revolucionarna pedagogija bavi se raspravama da, ukoliko nema prateće klasne borbe, kritičku pedagogiju ometa efekat praksioloških promena (promene u društvenim odnosima). Revolucionarna kritička pedagogija podržava totalizirajuću refleksiju kroz istorijsko-praktičku konstituciju sveta, našu ideološku formaciju unutar njega, i reprodukciju svakodnevne prakse. Kapitalistička društva teže reproduciranju i kreiranju što više viška vrednosti. Jezgro kapitalizma tako može da se razotkrije kroz istraživanje proturečnosti prirode upotrebne vrednosti radne snage i njene vrednosti u razmeni.

Imaginacija i podučavanje

„Tako sam jednom, kad mi je to trebalo, izmislio i „slobodne duhove“, kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom „Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slobodnih duhova“ nema, i nije ih bilo – ali, kao što sam rekao, oni su mi tad bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri poznanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i smeha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni – bili su mi potrebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi takvi slobodni duhovi mogli jednog dana postojati, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim sinovima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pustinjačka fantasmagorija: ja bih vole da najmanje sumnjam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?“
Ova Ničeova opaska da jedan čitav program, naučni i obrazovni, zapravo leži na fantazmagoriji, koja je opet u kontri naspram svih drugih fantazmagorija, to jest pustinjačka u potpunosti, postavlja pitanje da li je za svaki program najpre potrebno izmisliti, izmaštati, mladiće i devojke. Možda i nije moguće ne izmisliti ih? A samo je pitanje da li je fantazmagorija pustinjačka ili nije. Svaki pokušaj da se nekom nešto predstavi zapravo je izmišljanje tog nekog jer on nastaje u našem pokušavanju. On nije za nas stvaran i dat već neko ko je rezultat pokušaja i pogreške. Zamislimo da ne uspemo u tome da nekog nešto poučimo - rezultat naših napora je naprosto prazan skup - odgovor na pitanje koga smo to mipoučavali morao bi da bude: nikoga.